Идилично сремско село Јарковци смештено је дуж Јарковачког језера, а на самом крају главне улице налази се Дворац Пејачевић.
Дворац је настао у другој половини 19 века на врхунцу моћи Аустро-Угарске монархије, а саградили су га грофоска породица Пејачевић која је владала Румом и околином.
Постоје две легенде о настанку дворца, прва легенда каже да је гроф Петар Пејачевић био боем и коцкар. Једном приликом на тераси свог летњиковца у картању је изгубио све сем ове пустаре. Тада је његова жена тражила да се она карта по својој вољи. Села је за сто и све поново вратила те су због тога имање звали Моја воља. Друга легенда каже да је гроф Петар имао ћерку јединицу Дору која је шетала поред језера и тражила да се по њеној вољи ту направи летњиковац.
„Моја Воља“ је било и име села све до осамдесетих година прошлог века када је насеље добило садашње име Јарковци.
Нажалост Дворац Пејачевић је руиниран, и потребна је детаљна рестаурација да би повратио стари сјај. Срећом љубитељи фотографије, воле овај локалитет. Често млади брачни парови свој најсрећнији дан у животу овековече на тераси Дворца у миру и тишини обронака Фрушке горе.
Пројекат „ОДМОР У ИНЂИЈИ“ суфинансиран је средствима из буџета Општине Инђија.
„Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства“
Посебна захвалност Туристичкој организацији општине Инђија.
[…] На овом простору некада се налазила пустара Моја воља, која је била у власништву румске властелинске породице Пејачевић. Пустаре су биле пољопривредно-производне јединице у оквиру великих властелинских имања, односно привредна газдинства са насељем. Састојале су се од обрадивог земљишта и великог броја економских зграда, зграда за производњу, бирошких кућа (бироши су радници који су обрађивали земљу) и станова управника. Често је на пустарама подизана и управна зграда – курија, у којој је племство боравило тек понекад, најчешће једном годишње када су долазили да прикупе приходе. Једна таква била је управо зграда на обали Јарковачког језера, познатија као „Дворац Пејачевић“ […]