Нажалост често заборављамо људе које су нас задужили. Људе који су дали свој живот, младост и здравље да би ми данас уживали у слободи. На срећу постоје и они други људи који то не заборављају. Тако да данас у Инђији постоје споменици људима који су обележили век иза нас., учествовали у ратовима, и у обнови земље.
На стогодишњицу од завршетка Првог светског рата општина Инђија је свечано открила споменик Милунки Савић, најодликованијој жени војнику Првог светског рата, симболично на дан њеног рођења 28. јуна, и један од највећих српских празника Видовдан. Споменик је смештен у спортско-рекреативној зони Инђије „Леје”, на регионалном путу Београд – Инђија.
Аутор споменика Милунки Савић је Јелена Божовић-Ђорђевић, вајарка из Београда. Споменик је висине 2 метра и 35 центиметара, изливен у бронзи на постаменту висине 170 центиметара, аутора Миодрага Јакшића који је осмислио и партерно решење око споменика.
На постаменту су наведена одликовања којим се током шест година ратовања окитила Милунка Савић, а то су: Златне Карађорђеве звезде са мачевима, Златне медаље за храброст „Милош Обилић”, Албанске споменице, Споменице рата за ослобођење и уједињење, јубиларне Споменице Солунског фронта, Легије части 4. степена –официр, Легије части 5. степен – витез и Француског ратног крста са златном палмом.
Такође на споменику стоје уклесане речи Милунке Савић: „Мени је највише помагало што сам имала урођени осећај да бацим бомбу тамо где сам наумила и то јако далеко, јер сам била врло снажна. Сви су се томе чудили, а ја, у ствари, нисам ни учила како се баца бомба. Ми чобани смо се играли разних игара, а једна од омиљених ми је била гађање у биљег. Узели би смо неки предмет, камен или шта… заболи у ливаду и гађали каменом са неке даљине. Скоро увек сам побеђивала. Ето одакле моја вештина бацања бомбе. А била сам млада и снажна.”